Doktor mu propisao tespih

Već dugo vakta kuburim ja sa zikrom i tespihanjem u džamiji, pa sam se okanio; ko hoće nek tespiha vako, a ko hoće nako. Moje je da namaz predvodim, a vi kako se dogovorite.

No, moram priznati, onaj tespih mi drag. Kad god ga uzmem u ruke, ako su oni bobci lijepo raspoređeni, ne previše razvučeni na koncu, pa još ako su drveni što prijanjaju uz ruku, aman ja Rabbi, plaho mi lijepo tespihati na njima. Govorim ja to i džematlijama. Neki isto vole tespih, a neki mi kažu: ''Hafize, zar i ti!? Znaš li ti da je to novotarija!?'' Ama znam, nego mi lijepo.

Donedavno, mujezinio je on sve po bosanskom tabiatu, nego odnedavno nešto iz inata neće, pa nekako ''atmosfera'' mi na sabahu napeta – može je čovjek rezati nožem. No, malo je odjužilo kad sam im kazao da su i ashabi koristili košpice radi zikra¹ , al' jok. Doduše, sad uzme tespih u ruke, al nakon farza. Hajd i to je za uhar. Ipak, tespih je i dalje kamen spoticanja u tim našim odnosima, nikako da se toga kutarišemo. Nije on nimalo loš insan, plaho fin, no eto – diskvalifikovao me zbog tespiha!

I ja već bio odustao, kanio se ćorava posla što bi naši ljudi rekli. Al, nikako on mene da popusti; kad god mene ne bude u džamiji njega proguraju u mihrab, a on uvijek nakon namaza uzme onaj tespih pa il' ga zakači na mikrofon, il' ga obmota oko flašice sa vodom, il' nešto sa njim načini da izgleda poput kruške, il' ga sakrije, al' sve s ciljem da mene iznervira kad dođem na naredni namaz.

No, jutros na sabahu, upitah ja njega onako kroz osmijeh što mu je 'išćil'' da se sa tespihom meni obraća, jel' mi zavidi što sam imam il' šta već, pa rekoh:''De mi kaži već jednom da znam!'' Kad će ti on meni: ''E vala, znaš šta!? Otišao sam neki dan doktoru da mu se požalim na zdravlje. Pa mi on reče: 'Sve ti je to od nervoze, nego imaš li tespih kući? Uzmi ga da se malo smiriš!'''

Ma reko, što mu nisi rekao da ti je to efendija isto propisao!

Hfz. Muriz ef. Mešić
13. januar 2017./15.rebi'ul-evvel 1438.h.g
Chicago

1.) Ebu Davud u svom Sunenu bilježi predaju (eser) u kojoj Ebu Nadre el-Giffari kazuje slijedeće: „Pričao mi je jedan stariji čovjek iz Tafave: ‚Došao sam u Medinu i zatražio konak kod Ebu Hurejrea, r.a. - a u životu nisam sreo da iko bolje od njega prima i ugošćuje goste. Jednoga dana, dok sam sjedio kod njega, on je bio na svome ležaju pokraj koga je bila vrećica sa kamenčićima ili košpicama. Niže njega sjedila je njegova sluškinja, koja je bila crkinja. Činio je tespih, i kada je potrošio sve što je bilo u vrećici, bacio je vrećicu sluškinji, a ona bi sve košpice vratila u vrećicu i ponovo mu je dodala kako bi činio tespih‘“